Неко вече, један после поноћи, бунован отварам почетну страну Фејсбука. Црвена шапица, одељак изгубљено/нађено, неки студент пише:
01:30 Ретки су, драги читаоче, тренуци у којима комшијска љубав и слога доводе до ивице суза. На лицу места, негде код Дома војске, затичем групу Крагујевчана која виком и лупањем у лонце гони тај летећи грађевиснки објекат у правцу универзитетског комплекса. Изненада и на запрепашћење свих, он скреће у правцу старог суда.
−Ко те звао?! – викну оданде нека жена и зграда се, као попарена, окрете према Медицинском факултету.
−Онамо су причали да ће да буде Филум – додаје познавалац прилика док трчимо на ону страну. – А медицинари да иду у центар за изврснос’!
−Како да ја то не знам? – питам га.
−То је зато што си глуп човек. – закључује он.
Два је иза поноћи, метеж сабраног света наново надјача глас тог господина.
−Полако људи! Видите да ни она не зна ‘де би! –‘Ајде полако. ‘Ајде, бела, од’, од’, од’! – наводио је искусно.
Зграда се смири и пошто застаде, кротко се упути наниже. Згледајући се задовољно јер им ствар полази за руком, Крагујевчани су махали и узвикивали: −Од’ бела! Дабоме! Од’, од’!
Час послушно, час опет врлудајући, зграда је летела сад на Бубањ – сад на бувљак. Љути због неуспеха, први изморени пешаци, поломљени у трци за објектом, већ су се разилазили.
–Неко сутра и радиииии!
У рано јутро, када се мала, промукла и изморена група нашла пред студентима: тамо, између Шупа и Економског, најистрајнији међу њима, смели и поносни вођа, накашља се и рече:
−Ми смо вам, децо, зграду навабили. Привезуј па да прославимо!
−За темељац везуј!
−Темељац? Писали су…
−Где је?!
−Нема га.
Зимски ветар страховито хучи депонијом и носи пластичне кесе. Са првим освитом зграда замаче као сабласт у том правцу, а кроз хладан, влажан ваздух шуште псовке и разлежу се злослутни јауци. Сунце сакривено облацима који се кортљају и јуре журно некуд даље, даље.
Они се згледаше у смртном страху.
−Куда ћемо сад? – процеди један гробним гласом.
−Не знамо!